Zlevanka cicvara bez glutena

Cicvara, najdraži kolač skoro sakog pravog Podrafca pa tak i moj. Makar sem sam’ na pol Podrafka, z mamine strane. Druga polovica je z Bosne, po japi pak je onda još vekši greh kaj ne jem pite i bureke, i maslenjaka.

Ja pak tolko volim cicvaru da smo ju jemput moja najbolja pajdašica Ivanka i ja spekle i nosile z vlakom tijam f Novi Marof na koncert od naših najdražih pank mužikaša – Debelog Precjednika. Šteta kaj nemamo ni jednu sliku z bekstejdža dok su tamanili po njoj, pitanje je ak je se uopće i sećaju. Mažem si joči da se sećaju. Ovo smo Ivanka i ja, s Kocom. On popeva.

Cicvara il zlevanka je pravo domaće jelo severozapadne Hrvatske. F svoji pravi verziji dela se od kiselog mleka, kiselog vrhnja, jajci, pšenične mele, malo soli, malo cukora i fest svinjske masti. S’e domaće mora biti, vlastiti uzgoj, il’ najdalje od prvog suseda.

To se s’e sam zmeša f jedni zdeli, ručno, z kuhačom. Miksera ni slučajno paliti, ni ti čuti, ni ti pomisliti! Dobro namastite pleha, zlijete vu nj’ smesu. Po smesi z žlicom nahičete kiselog vrhnja odzgora. Ak’ ste pri bogati hiži, more i pekmeza ak’ ima. Hitite f pech i za negdi malo menje od jene vure, cicvara je gotova. Ovisi kak ste jogenj f peći nahajcali, sam pazite da ju cigan ne kušne (tak je moja pokojna baka rekla dok bi nekaj zagorelo).

Moja verzija je pak kak bi moj deda rekel: “Kaj got i z tim modernim kerefekima zmišlavleš” verzija. Nega mele, nega kiselog mleka, nega cukora! Pa kak’ to uopće moreš zvati cicvara? Jaaaj, mene! Kam ovaj svet ide?

Al’ moram priznati da i meni negda teško dojde, dok gledim kak drugi jedu bele žgance, gibanicu s tikvami i makom, mlince i široke rezance z vrhnjem… A ja bogica sam’ pasti joči morem, il se najesti pak onda bežati na zahod i čitati f novinama ko je kaj imal oblečeno za koprivnički Vuzem dok se z pisanicama f centru naslikaval.